Kod kovača

Eto, dok se priroda polako sprema za zimski period, Maksimovići kao da se tek bude, a radovi u Koteshiju se sve više i više inteziviraju.
Ovih dana je počelo preoravanje dve parcele na kojima još uvek ništa nije posađeno.
Po svemu sudeći, na jednoj parceli ove jeseni biće posađena SIBIRSKA OSKORUŠA... Jebem li ti sunce, al zvuči, aaa?!?
Na drugoj parceli koja se preorava je bilo voće po našem dolasku u Koteshi koje smo potom izvadili, ali zbog preostalog korenja sadnja novog je zabranjena dok se to korenje dobro ne povadi. A to znači da je sadnja novog moguća tek ujesen sledeće godine. U suprotnom, kiseline koje ispušta preostalo korenje mogu da dovedu do sušenja novoposađenog voća.

I u svom tom oranju, uspeli smo da zakačimo jedan veliki kamen i iskrivimo raonik na plugovima. To je jedna metalna glupost koja ulazi u zemlju i praktično baca zemlju u stranu tj. izorava je.
I ko bi verovao, u selu zvanom Gola glava (pitam se kako je selo dobilo ime), nadomak Koteshaje postoji KOVAČ tj. čovek koji se bavi ispravljanjem metala i tako toga sličnog.

Dolazimo tamo (traktorista i ja), kad iz stare kućice nalik na prastaru vodenicu sa fasadom oblepljenom blatom koje polako spada, koja kao stepenik za ulazak ima veliki obradjeni četvrtasti kamen, a nad krovom kućice se povija stari dud (verovatno posađen kad je i kućica podignuta) izlazi dekara u plavom mantilu spreman da stupi u akciju. Ulazimo unutra, i prvo što zapažam staro pocrnelo od vrememna parče papira na zidu SAMOSTALNA KOVAČKA RADNJA "MITROVIĆ S. ĐORĐE". U trenutku, pomislih samo fali još onaj papir od poreske uprave, UZMITE VAŠ RAČUN...
A u staroj barakici, pored tog papira kao da je stalo vreme i to je ono što me je fasciniralo u celoj ovoj priči. Osim dva kalendara fabirike ulja Modriča sa golim ženskama a ujedno sa velikim poprsjem iz 2006 godine sve ostalo je načeo zub vremena. U jednom ćošku, gomile nekih federa, amortizera različitih veličina i dužina i još razne kojekakve gvožđurije. U drugom ćošku brusilica, nakovanj i još dva mala astalčića sa nekim starim aparatima na nožni pogon. U trećem uglu, stari masni sto sa gomilom gvožđurije na njemu i naravno tabla alata iznad stola. U četvrtom ćošku ono zbog čega smo došli. Zamislite nešto slično sazidanoj staroj furuni za pečenje hleba, a sa leve strane te peći velike duvalica čiji je vrh ugrađen u peć. Duvalica je nalik nožnoj pumpi za duvanje dušeka samo u mnogo većim dimenzijama. I kad kovač nogom pritiska drvenu pedalu, mehanizam pokreće duvalicu koja vazduh uduvava u peć tj. zagreva ćumur koji zagreva raonik do tačke usijanja. Zagrejani raonik onda tuče, bije, roka, sve dok ga ne ispravi pri tom praveći neverovatnu buku. Zamislite kakav se zvuk stvara kad se bije metal od metal... Pitam se kako danas uopšte nešto čuje... I na kraju kad ga je ispravio, dobro poznat zvuk kad se vruć metal ubaci u kantu vode...
Kovač Đorđe nam ispravi raonik i kad je došlo vreme naplate reče cifru od jedne plave novčanice, ali utiskom cele radionice i posla kojeg obavlja i fasciniran činjenicom da to neko još uvek radi i da uopšte još uvek postoji stari zanatlija po imenu KOVAČ, morao sam malo da ga preplatim u visini jedne Nadežde.
Oranje nastavljeno. Kao i Miholjsko leto. Koje odgovara svima nama. Možes i da radiš i da uživaš, i prijatna temperatura. Da je vaki svaki dan.
Miholjski pozdrav iz Koteshaje.
Ljubi Vas drugar,
Časlavenko